 |
KNJIGA O ČAJU - Kakuzo Okakura - odlomci |
 |
Šoljica ljudskosti
... Oni koji ne mogu da osete sitnoću krupnica u sebi,
skloni su da previde krupnoću sitnica u drugima...
Čaj je ponikao kao lek a prerastao u napitak. U Kini je, u osmom veku, ušao u carstvo pesništva kao jedna od uglađenih naslada. Petnaesti vek je video kako ga Japan izdiže do religije esteticizma - do teizma. Teizam je obred utemeljen na poštovanju onoga što je lepo među prljavštinama svakodnevnog života. On nameće čistoću i sklad, tajnu međusobne ljubavi, romantičnost društvenog reda. To je, u suštini, poštovanje Nesavršenog, kao što je i blag pokušaj da se dostigne nešto što je moguće u ovoj nemogućoj pojavi koju poznajemo kao život.
Ni jedan proučavalac japanske kulture ne bi smeo zanemariti njegovo postojanje. Prožeo je eleganciju plemićkih budoara i ušao u sirotinjske stanove. Japanski seljaci naučili su da slažu cveće, najobičniji radnik da upućuje pozdrav liticama i vodama. U svakodnevnom izražavanju govorimo o “čoveku u kojem nema čaja“ kad je neosetljiv na ozbiljno-komično u ličnoj  drami. S druge strane, žigošemo neobuzdanog estetu, koji, daje maha izražavanju vlastitih razularenih osećaja, kao onoga u kome je “previše čaja“.
Ko gleda spolja, može se zaista čuditi što je, prividno, mnogo buke ni oko čega. Kakve li bure u šoljici čaja! Ali kad razmotrimo kako je, na kraju krajeva, šoljica ljudskog užitka mala, kako se često prelije od suza, kako se lako iskapljuje, do dna, zbog naše neutažive žeđi za beskrajnošću, nećemo prekorevati sami sebe što toliko veličamo šoljicu čaja.
Čajne škole
... Jer, život je izraz - naše nesvesne radnje
neprekidno odaju našu unutrašnju misao...
Čaj je umetničko delo i zahteva majstorsku ruku da bi otkrila njegove najplemenitije vrednosti. Imamo dobrog i lošeg čaja, kao što imamo dobrih i loših slika. Nema savršenog recepta za pravljenje savršenog čaja, kao što nema pravila kako se pravi Ticijan ili Seson.
Kao i umetnost i čaj ima svoja doba i svoje škole. Razvoj mu se može podeliti na tri glavna stepena: na kuvani čaj, tučeni čaj i močeni čaj. Te metodie pripremanja čajnog napitka značajno je za duh doba u kom su prevladavale. Kuvani čaj u obliku kolača, tučeni čaj u obliku praha i namočeni čaj u listovima obeležavaju razne emocionalne podsticaje kineskih dinastija Tang, Sung i Ming. Mogli bi smo ih grubo označiti kao klasičnu, romantičku i naturalističku čajnu školu.
 U toku četvrtog i petog veka čaj je postao omiljeni napitak žitelja doline Jangcekjanga. Pesnici južnih dinastija ostavili su nekoliko vatrenih odlomaka pohvale “peni tekućeg žada“. Ipak, način pijenja čaja na tom stepenu bio je krajnje primitivan. Listovi bi bili popareni, istucani u stupi, od njih bi bio pravljen kolač, a onda bi se kuvali sa pirinčem, đumbirom, solju, korom od pomorandže, začinima, mlekom, a katkad i s lukom! Taj se običaj do danas očuvao među Tibetancima i raznim mongolskim plemenima, koji od tih sastojaka prave neobičan sirup.
Bio je potreban genij dinastije Tang da se čaj oslobodi tog grubog stanja i da se povede ka svojoj konačnoj idealizaciji. Lu Vu, pesnik sredine osmog veka, video je u posluživanju čaja istu harmoniju i red koji vladaju u svim stvarima. U proslavljenom delu Ča Čing (Čajno sveto pismo) načinio je Čajni zakonik. Kasnije je bio slavljen kao bog-zaštitnik kineskih trgovaca čajem. Ča Čing sačinjavaju tri sveska i deset poglavlja. U njima Lu Vu razmatra: prirodu biljke čaj, oruđa za prikupljanje lišća, biranje listova, opisuje dvadeset četiri komada čajnog pribora, način pripremanja napitka, opisuje način pripremanja čaja, raspravlja o prostaštvu uobičajenih načina pijenja čaja daje istorijski pregled poznatih čajopija i čuvenih plantaža čaja u Kini, moguće varijante u posluživanju i ilustracije čajnog posuđa. Poslednje poglavlje je, na žalost, izgubljeno. Po Lu Vu, čaj u obliku kolača peče se pred vatrom dok ne postane mekan, te se smrvi u prah među komadima finog papira.
 Za dinastije Sung ušao je u običaj tučeni čaj i tako je postala Druga čajna škola. Listovi bi se samleli u sitan prah u kamenom mlinčiću, te bi se u toploj vodi udarali tananim tučkom od rascepljenog bambusa. Čajni ideal Sungovaca razlikovao se od ideala Tangovaca isto onoliko koliko su se razlikovali njihovi pojmovi o životu. čaj više nije bio pesnička razbibriga nego jedan od metoda samoostvarenja.
Nagla provala Mongolskih plemena u trinaestom veku uništila je, na žalost, sve plodove Sung-kulture. Domaća dinastija Ming bila je ometena unutrašnjim nevoljama i Kina je potpala pod tuđinsku vlast Mandžu u sedamnaestom veku. Oblici ponašanja i običaji tako su se bili izmenili, da nije ostalo ni traga od prošlih vremena. Čaj u prahu bio je sasvim zaboravljen. U ovom periodu listovi čaja namakali su se u vrućoj vodi, u zdelici ili šolji. Zapad nije dotakla starija metoda pijenja čaja, upravo zato što ga je Evropa upoznala tek podkraj dinastije Ming.
Japan, koji je u stopu pratio kinesku civilizaciju, upoznao je čaj u sva tri njegova razdoblja. U petnaestom veku čajna ceremonija se sasvim razvila i pretvorila u nezavisan i svetovni čin. Od tada se teizam potpuno uspostavio u Japanu.
Tek u japanskoj čajnoj ceremoniji vidimo vrhunac čajnih ideala. Čaj je postao više od idealizacije jednog oblika pijenja; to je religija umeća življenja. Napitak je postao izgovor za poštovanje čistoće i rafiniranosti, posvećena služba u kojoj se domaćin i gost povezuju da bi, u toj prilici, proizveli najveće zemaljsko blaženstvo. Čajna soba bila je oaza u turobnoj pustoši postojanja, gde su se iscrpljeni putnici mogli susresti da bi se napili iz zajedničkog vrela poštovanja.
Ceremonija je bila improvizovana drama kojoj se zaplet vrteo oko čaja, cveća i slika. Tanana filozofija stoji iza svega toga. Teizam je prerušeni taoizam.
Čajna soba
Gledam preko;
nema cveća
ni raznobojnog lišća.
Na morskom žalu
samotna je koliba
u bledoj svetlosti
jesenje večeri.
 Čajna soba (sukija) ne bi trebalo da bude išta više od puke kolibe - slamnata brvnara. Izvorni ideogrami za sukija znače Boravište mašte.
To je boravište mašte utoliko što, kao privremena struktura, pruža dom pesničkom privu. To je boravište praznine utoliko što je iž njega svaki ukras osim onoga koji se tu može smestiti da zadovolji neku trenutnu estetsku potrebu. To je boravište nesimetričnog utoliko što je posvećeno slavljenju nesavršenog, pri čemu su neke stvari svesno ostavljene nezavršenim da bi ih razigrana imaginacija mogla upotpuniti. Ideali teizma od šesnaestog veka toliko su uticali na japansku arhitekturu, da obični današnji japanski enterijer, zbog krajnje jednostavnog i čednog načina ukrašavanja, strancu izgleda kao da je gotovo pust.
Jednostavnost i čistota čajne sobe proistekli su iz oponašanja zen manastira. Čak i danju svetlost je prigušena i sve, od tavanice do poda ima jednoližan preliv; sami gosti brižljivo biraju odeću nenametljivih boja. Ni trunka prašine ne može se naći ni u najmračnijem uglu, jer ako i jedne ima, domaćin nije majstor čaja.
Baštenska staza (rodži) koja vodi do čajne sobe zamišljena je da ukine vezu sa spoljnim svetom i da proizvede osećaj svežine koji vodi punom estetskom uživanju u samoj čajnoj sobi. Čovek može biti u sred grada a da se oseti kao da se nalazi u šumi, daleko od prašine i buke civilizacije.
Danas industrijalizacija sve više otežava istinsku rafiniranost na celom svetu. Zar nam više nego ikada nije potrebna čajna soba?
Kratka povest čaja
... Zaista čudno, ljudskost Istoka i Zapada
se do sad srela tek u čajnoj šoljici...
Čajna biljka, koja potiče iz južne Kine, poznata je kineskoj botanici i medicini od najranijeg doba. O njoj govore klasici, a bila je vrlo cenjena jer je imala svojstvo da uklanja umor, ugađa duši, da jača volju i obnavlja vid. često se primenjivala i eksterno, u obliku paste, radi ublažavanja reumatičnih bolova. Taoisti su je proglasili važnim sastojkom eliksira besmrtnosti. Budisti je naširoko upotrebljavaju da spreče dremež tokom dugih sati meditacije.
Japan, koji je u stopu pratio kinesku civilizaciju, upoznao je čaj već u osmom veku. Godine 801. monah Saičo doneo je nešto semenja i posadio ga u Jejsanu. Mnoge čajne bašte izašle su na glas idućih vekova, kao i uživanje aristokratije i sveštenstva u napitku. Čaj tipa Sung u Japan je dospeo 1191. godine. Novo seme uspešno je posađeno na tri područja, od kojih je okrug Udži blizu Kjota i danas na glasu po tome što proizvodi najbolji čaj na svetu.
Godine 1610. brodovi Holandske istočnoindijske kompanije doneli su prvi čaj u Evropu. Bio je poznat u Francuskoj od 1636., a u Rusiju je dospeo 1638. Engleska ga je pozdravila 1650. i govorila o njemu kao o “izvrsnom napitku, koji lekari odobravaju, i koji Kinezi zovu tcha, a drugi narodi tay alias tee.“
 Kao i svim dobrim stvarima na svetu, prodoru čaja pružen je otpor. Jeretici su pijenje čaja proglasili prostačkim običajem. Njegova prvobitna cena omela je širu potrošnju i načinila od njega “kraljevsku povlasticu za svečane prilike i gozbe, dar za prinčeve i velmože“. Ipak, uprkos tim preprekama, pijenje čaja čudesno se brzo proširilo. U prvoj polovini osamnaestog veka londonske kafane zaista su postale čajdžinice, stecišta duhovitih ljudi koji su ubijali vreme uz “zdelicu čaja“. Taj napitak ubrzo je postao nasušna životna potreba - oporeziv proizvod. Prisetimo se, u vezi sa tim, koliko je on važnu ulogu imao u modernoj istoriji. Kolonijalna Amerika mirila se s tlačenjem sve dok ljudska strpljivost nije ustuknula pred teškim porezima stavljenim na čaj. Američka nezavisnost datira od bacanja sanduka sa čajem u bostonskoj luci.
|
back to SVE O ČAJU
|  |
|
Ako želite da odštampate recepte, kliknite desnim tasterom miša na tekst recepta i odaberite opciju
PRINT / ŠTAMPAJ.
|
