Ima puno priča o tome ko je i kako pronašao kafu. Jedna od legendi je o šeiku Omaru kome se pripisuje da je pronašao kafu kada mu je Alah poslao tajnu poruku:

Šeik Omar je kao učenik pratio svog duhovnika na hodočašću u Meku, negde sredinom trinaestog veka. Na putu se njegov učitelj razboleo i preminuo, ali je predhodno Omaru saopštio da će ga posetiti Alahov glasnik i poveriti mu jedan sveti zadatak. Legenda dalje kaže da se pred šeikom iznenada pojavio neki stranac i naredio mu da u gradu Moka u Jemenu, u pesku iskopa rupu na mestu gde je njegov duhovni učitelj umro i da će se tu pojaviti izvor vode. Takodje, stranac je uputio Omara da sipa u krčag malo vode sa tog izvora jer se u njoj nalazi duša njegovog učitelja. Omar tako i učini, pa kada spusti krčag pun svete vode na zemlju tu se otvori još jedan izvor a oko njega krenuše da niču grmovi na kojima se uskoro pojaviše bobičasti plodovi. Šeik Omar je probao da ih jede, a onda počeo da ih kuva i pije tako dobijenu tečnost. U međuvremenu se tu i nastanio, u pustinji. Kada je stanovnike Moke pogodila neka strašna bolest oni optužiše Omara da je bacio kletvu na njih. Međutim, on im posla bobice i detaljno uputstvo za korišćenje. Bobice su pomogle bolesnom narodu, pa je Omar proglašen za sveca, a kafa za lek.

Kroz istoriju je ostalo zabeleženo da su Etijopljani prvi pili kafu. A tek u XV veku se u spisima nailazi na prvi pisani podatak o kafi, koji govori o značajnom uzgoju kafe na jugu Arabije. Postoji samo predanje o muftiji iz Adena, koji je krenuo u Etiopiju preko crvenog mora oko 1454. godine i video sunarodnike kako ispijaju kafu. Po povratku kući doneo je kafu i ona je postala omiljeno piće derviša, što je vlastelu navelo da razviju uvoz kafe sa juga Arabije.

Dve stotine godina svet se snabdevao kafom iz Jemena, u južnoj Arabiji, u XVII veku Holanđani su počeli da je gaje na ostrvu Java, a englezi na ostrvu Jamajka, odakle su je preneli u Srednju i Južnu Ameriku. U Evropu su je doneli venecijanski trgovci i ona je ubrzo postala omiljeni napitak Evropljana. Pošto je dolazila iz istočnih zemalja, iz "zemalje nevernika" crkva je proglašava za piće demona, što je i ostala sve dok papa Klement Osmi nije zatražio da mu se donese kafa kako bi lično isprobao đavolji napitak. Ukus mu se dopao toliko da je naredio da od tog momenta kafa mora da postane napitak hrišćanske vere.

Kod nas je kafa stigla, kaže se u spisima, 1522. godine sa Sulejmanom Veličanstvenim, osvajačem Beograda. Tada je u Beogradu otvorena prva kafedžinica u Evropi. Već u XVI veku kafedžinice su bile obavezan detalj kulturnog miljea na celoj teritoriji Balkana pod turskom upravom. Svaka kafedžinica sastojala se od uslovno dva dela - u jednom se pripremala i pila kafa, a u drugom je bila berbernica. Kasnije su berbernice istisnute i nastao je srpski kafe.

U tom novom kafeu se uz kafu sluzila rakija a uz rakiju i meze. Vešte gazde su svojim gostima vremenom omogućile i prenoćište. A kada je posetiocima pružena prilika da u kafeu slušaju i muziku, put do prave kafane je bio okončan.

Štefan Cvajg je još u XIX veku pisao da je kafe najadekvatnije mesto na kome se možete informisati o svemu što se dešava jer je on pravi demokratki klub, dostupan svakome. Po ceni jedne šoljice kafe u njemu možete ostati satima, razgovarati, pisati, zuriti, prelistavati mnogobrojne novine i časopise. Sve do početka XX veka kafa se kod nas pila u malim količinama i predstavljala svojevrstan statusni simbol, ali je najbrže od svih klasnih privilegija srušen i prevladan, pa se kaže da se oko kafe vrti mitologija demokratije.